ponedeljak, 14 septembar 2020 07:17

Escape room

O izložbi „Escape room“ Jelene Gorički

Jelenu sam upoznala pre nešto više od 25 godina. Bile smo baš mlade, slikale pejzaže i crtale životinje u zoološkom vrtu. Jelena je jedina osoba koja je mogla da miluje žirafu.


Kada sam posle toliko vremena videla slike koje sada izlaže, bile su to iste slike kao onomad. Ta struktura izraza koju je najteže definisati je ona zbog koje smo i dalje tu, nepokolebljivi u umetnosti.


Sve što ću dalje napisati, biće pokušaj da malo zagrebem ono o čemu se ne piše a treba da se oseti.
Odnos tonova, trag poteza, sklad lakih lazura i zgusnutih slojeva traženja. Izraz je onakav kako živimo, i kako stvari prolaze kroz nas. Lako i teško, naizmenično, ili paralelno. Kao kada smo duhoviti u najtežim trenucima.


Jelena je slike naslikala pre Kovida, vizionarski je naslutila stvarnost u kojoj smo sada. Skromno je odmahnula rukom, kao da nije bitno, ali jeste. Umetnici su vizionari i vodilje, i kada nešto izgleda kao zloslutna distopija kojoj možda nema kraja. Dok živimo u simulacijama, upornim težnjama da nam promene svest, medijskom širenju straha, konflikta, dok nas atomizuju, sukobljavaju, uvek previde prezasićenje od straha, previde da smo nepobedivi koliko god bitaka da su dobili.


Pobedili smo onog trenutka kada dođete pred sliku, kada umorni od informacija postanete željni čulnog doživljaja, povratka biću i intuitivnom osećaju.
Koliko god prazne prostorije naslućuju samoću, kada vam neko naredi da iz njih ne smete da izlazite, naći ćete put. Koliko god marš žena u uniformi sa pokemonima, generala ili vojske sa zastavama izrezanih simbola zastrašujuće podseća na totalitarizam koji nam nameću lažnim povicima o slobodi, naći ćete stazu.


Kada god je reč o Slobodi, uvek se setim misli ruskog teologa i filozofa Pavla Florenskog, u ćelijama gulaga, parafraziram:
„Slobodu mi ne možete iz glave istrgnuti dok god sam živ’’


Sve je to u tananim lazurima, u svetlosti praznih prostora, zbijenim pastuoznim figurama lakog koraka, čak i u pokemonima.


Maja Milovanović

 

Escape room  

*Soba za beg, poznata i kao igra za beg, je igra u kojoj tim igrača zajednički otkriva tragove, rešava zagonetke i izvršava zadatke u jednoj ili više prostorija kako bi napredovao i ostvario određeni cilj u ograničenom vremenu. Cilj je često pobeći sa mesta igre.

Escape sobe postale su popularne u Severnoj Americi, Evropi i Istočnoj Aziji 2010. godine. Stalne sobe za bekstvo na fiksnim lokacijama prvo su otvorene u Aziji a kasnije u Mađarskoj, Srbiji, Australiji, Novom Zelandu, Rusiji i Južnoj Americi.

 

Dakle escape room je u slučaju nove serije slika polazna osnova za igru reči. Sobe o kojima je ovde reč su došle iz polja snova. Na vrlo sličan način one su u snovima postavljene kao problemske situacije i nose različite emocije. Definisane su neuhvatljivom igrom boje, svetla, mirisa, neobjašnjivih emocija koje izazivaju u snevaču a jednini njegov cilj je da iz njih pobegne. Beg iz mojih soba je beg od dubokih podsvesnih tokova, onih nad kojima nemam nikakvu kontrilu i to je tačka preklapanja onoga što escape room predstavlja u realnom životu i novodopisanog prihološkog značenja. 

Tokom godina razvila sam tipske prostore koje sanjam, i ti snovi se periodično ponavljaju. Zelena kuća sa sobama raspoređenim tako de se iz jedne ulazi u drugu, visoka mansarda do koje vode trošne stepenice koje se krune pod nogama, niska narandžasta pagoda otvorena sa svih strana kroz koju struji vazduh... Ovi tipski prostori, kada se ponove u snovima, obično najavljuju next level u realnom životu.

Dakle, escape room serija je je introspektivna, autopsihološka, barata svetlom i bojom kao sredstvima opisivanja atmosfere snova i emocija koje oni izazivaju u snevaču. U toj autopsihološkoj, introspektivnoj igri, snevač otkriva razloge svog prisustva u prostoru, pronalazi simbole i skrivena značenja, da bi se beg dogodio buđenjem. Često se osećaj prisustva u ovim prostorima prevuče u polje jave i nastavi da dominira raspoloženjem i u budnom stanju. 

Elka

Pročitano 466 puta