IZLOŽBA/PERFORMANS/FILM

#SWEETDREAMS

Autor: Elka (Jekena Gorički)

Izvođači: Elka i Family hor

Jelena Gorički, alias Elka, autorka je koja neguje intermedijalni pristup u svom umetničkom izrazu. Gotovo tri decenije upućuje na korelaciju klasičnih i digitalnih medija kao jedini mogući izlaz iz krize koje proživljava slikarstvo kroz klasični medij, menjajući agregatno stanje slike - atrefakta u njenog digitalnog parnjaka i obrnuto. Takođe, insistira na autorskoj depersonalizaciji i sebe često multiplikuje kroz saučesnike - volontere ne projektima ili pak svodi svoje postojanje na svog digitalnog parnjaka Elkaavatara. Ovim postpupkom takođe daje moguće rešenje autorske krize nastale u poslednjoj dekadi, pojavom artifisijelne inteligencije, svesno svodeći svoje postojanje na avatara (koji otvara izložbe i daje izjave za medije).

            U svom poslednjem medijskom eksperimentu, predstavljenom u Novom Sadu, Elka je “iskoristila” ljudsko telo kao pokretni interfejs za ideju o slici. Na ovaj način ona problematizuje krizu medija klasične slike - artefakta i njenog značaj za današnju publiku. Odlučuje se na to da od artefakta u izlagačkom prostoru ostane samo ideja o klasičnoj slici u vidu printa na majici - simulirani princip slike u digitalnom okruženju, koji publika deljenjem umnožava.

            CIlj je da proveri kako se vrednuje ideja o slici, u odnosu na artefakt ili prikaz u nekom drugom okruženju (virtuelnom, primenjenom...) i da li se gubi na vrednosti ili dobija, kako Elka tvrdi dodata vrednost. U svom projektu Elka ostvaruje saradnju sa horom Family, koji prihvata da delom kao publika, a delom kao interfejs sačinjen od realne mreže ljudi, učestvuje u eksperimentu. Osnovnu poruku svog eksperimenta podvela je pod stihove pop hita iz 80-tih Sweet dreams, te samo tekstom, koji izvode ljudi-dela-publika, ideji slike daje novi kontekst i novu vrednost.

Jedno slobodno tumačenje multimedijalnog projekta #sweetdreams

            „Za mene je sada ta vrsta upotrebe tela, u najlepšem smislu reči, potpuno neodvojiva od njenih slika“, rekla je Aleksandra Bosnić Đurić, ispred Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ kao organizatora.  „Ja sam nazvala ovu njenu izložbu i performans „Melanholični izazov“. Mislim da ovo i jeste bio melanholočni izazov svim površnostima, zatvorenostima, svim uplašenim, depersonalizovanim ljudima, izazov svemu onome što mi kažemo kada pomislimo na palanku i zatvorenost. Mi znamo da ta palanka može biti i u Novom Sadu, i Vršcu, i Pančevu ili Beogradu, ali ova vrsta izazova koji ona daje u svojim slikama i koji je napravila svojim performansom je univerzalna. Zato smatram da su najpodesnije reči kojima se ono čemu smo prisustvovali ne završava već ostaje u nama-ostanimo budni.“ kaže Aleksandra Đurić Bosnić.

            Ovo je samo jedano od mnogih, mogućih, slobodnih tumačenja, Elkinog eksperimenta, gde se briše granica (prazan prostor) između publike i artefakta a pitanje koje dalje razrađuje u svom kratkom filmu "slika koju možete nemati" je "da li možete bez artefakta u prostoru?". Dakle, ona više i ne postavlja pitanje da li će slika nestati iz izlagaćkih prostora a biti zamenjena praktičnijim rešenjima, nego postavlja buplici pitanje sentimentalnog tipa: da li jednu naviku možete zameniti drugom?.